Екологија живих бића
Ни једно живо биће не може се развијати изолирано од средине у којој живи. Својом грађом, функцијом органа И понашањем живо биће је прилагођено увјетима околиша. На промјене увјета околиша живо биће реагира својом унутрашњом конституцијом И прилагођава се до те мјере да може опстати у измијењеним увјетима или нестаје.
Односи унутар врсте се васпостављају међу јединкама истих врста које, опет, сачињавају популацију. То су односи кооперације и компетиције (такмичења) уз поделу територије те, понекад, и хијерархијски постављену организацију заједнице.
Односи међу врстама; интеракције између различитих врста су бројне и најчешће се описују с обзиром на њихов позитиван, негативан или неутралан ефекат на врсте у интеракцији (на пример, симбиоза или компетиц. Најзначајнији однос је однос грабљивца и плена, који нас доводи до ланца исхране, базичног концепта у екологији (на пример, биљоједи једу траву, месоједи једу биљоједе а те месоједе једу већи месоједи). Превелик број грабљиваца у односу на бројност плена негативно утиче и на заједницу грабљиваца и на заједницу плена тако што смањена количина хране и висока смртност младих јединки (које још нису достигле репродуктивну зрелост) могу смањити (или спречити) пораст популације и једних и других. Селективно изловљавање одређених врста од стране човека је актуелни пример стања у којем постоји већи број грабљиваца у односу на ловину. Остали фактори укључују паразитизам, заразна обољења и стална борба за ограничене ресурсе у случају када две врсте деле исто еколошко станиште.
Односи унутар врсте се васпостављају међу јединкама истих врста које, опет, сачињавају популацију. То су односи кооперације и компетиције (такмичења) уз поделу територије те, понекад, и хијерархијски постављену организацију заједнице.
Односи међу врстама; интеракције између различитих врста су бројне и најчешће се описују с обзиром на њихов позитиван, негативан или неутралан ефекат на врсте у интеракцији (на пример, симбиоза или компетиц. Најзначајнији однос је однос грабљивца и плена, који нас доводи до ланца исхране, базичног концепта у екологији (на пример, биљоједи једу траву, месоједи једу биљоједе а те месоједе једу већи месоједи). Превелик број грабљиваца у односу на бројност плена негативно утиче и на заједницу грабљиваца и на заједницу плена тако што смањена количина хране и висока смртност младих јединки (које још нису достигле репродуктивну зрелост) могу смањити (или спречити) пораст популације и једних и других. Селективно изловљавање одређених врста од стране човека је актуелни пример стања у којем постоји већи број грабљиваца у односу на ловину. Остали фактори укључују паразитизам, заразна обољења и стална борба за ограничене ресурсе у случају када две врсте деле исто еколошко станиште.
Појам живог бића подразумева сваку јединку коју одликују животни процеси. Сва жива бића подлежу еволутивним механизмима, односно подложна су променама. Заједничка градивна и функционална јединица свих живих бића је ћелија. Остали нивои организације се разликују од сложености организама.
Снажан развој молекуларне биологије у другој половини XX века је довео до великих револуционих схватања у биологији. Једна од највећих револуција у области систематике живих бића било је сазнање да на нивоу рибозомских РНК постоје међу припадницима прокариотских организама две велике групе – бактерије и архебактерије. Оне се међусобно разликују онолико колико се разликују од организама које одликује еукариотска организација. Воуз и Фокс су 1977. године предложили модел класификације живих бића на три домена: бактерије, архебактерије и еукариоте. Модел класификације који су предложили Воуз и Фокс не помиње вирусе, јер се према мишљењу већине данашњих биолога не сматрају живим бићима већ структурама изграђеним од протеина и нуклеинских киселина. Разлог лежи у чињеници да су вируси неспособни да се самостално деле и расту, као и да могу да формирају кристале попут минерала. Постоји више хипотеза о настанку вируса али је данас широко прихваћена она по којој су вируси настали независно, одвајањем ДНК од ћелије и њеном аутономном репликацијом, уз коришћење метаболичке машинерије ћелије домаћина за своје размножавање. Према овој хипотези, вируси су сроднији својим домаћинима него један са другим. И поред оваквих схватања, овде ће се вируси разматрати као четврти домен живих бића.